Supermarine Spitfire

Podaci o SUPERMARIN SPITFAJER Mk IX
Raspon	9.92 mt
Duzina	8.85 m
Visina	2.5 m
Motor	Rolls Royce Merlin 62, 1650 KS
Najveca brzina	640 km/h
Plafon	12000 m
Domet	547 km
Naoruzanje	Dva topa Hispano kalibra 20 mm, Cetiri mitraljeza Browing kalibra 7,7 mm
Dubina	32 m

U blizini rta Kabala kod Rosa na dubini od 32 metra na pjeskovitom dnu leže ostaci borbenog aviona iz drugog svjetskog rata. Prema rijecima ocevidca ovog dogadaja, gospodina Cabe Madara iz Zelenike, avion su pogodile nemacke protivavionske jedinice u septembra 1944.godine iznad Kumbora. Za sobom je vukao trag crnog dima i polako gubio visinu sve do Rosa, gde je naglo izgubio visinu i srušio se u more. Pilot je uspio da iskoci iz aviona i pao je u more. Ubrzo je došao naoružani ribarski brod koji su koristile njemacke snage i pilot je zarobljen. Odveden je u Zeleniku. Jedan od aviona iz eskadrile je pravio krugove iznad mjesta gde je avion potonuo ,a zatim napustio zaliv. Par sati kasnije pojavili su se spasilacki hidroavioni u pokušaju pronalaska pilota, ali prekasno. Bio je to avion saveznickih snaga koji je iz baze u Bariju sa ostalim avionima napadao tivatski "Arsenal".

Na mjestu potonuca nalaze se dijelovi aviona koji se pri udaru o morsku površinu raspao na više dijelova, koji se nalaze razbacani u krugu precnika oko 40 m. Najveci dio je sam motor koji stoji u normalnom položaju i zauzima centralni deo. Oko njega su razbacani ostali dijelovi. Zadnji dio aviona sa kormilom pravca i zadnjim tockom stajnog trapa cini jednu cjelinu koja je jasno uocljiva. Kormila visine se lijepo vide i stoje jedno pored drugoga. Malo dalje vide se dva impresivna mitraljeza. Jedno krilo odvojeno od trupa nalazi se dalje od ostalih dijelova. Prednji tockovi stajnog trapa jasno su uocljivi, kao i dijelovi oplate. Mogu se videti i hidraulicna crijeva koja vire iz zadnjeg dela trupa aviona. Iako ju je zub vremena naceo, sama olupina deluje impozantno.

Istorija Supermarine Spitfire

Krajem 1935. godine pocela je izgradnja novog aviona, poznatog kao tip 300, u Supermarinovim fabrikama, a pred kraj godine stigao je i motor Rolls Royce Merlin C - PV-12. Prototip lovca, sa registarskim brojem K 5054, bio je kompletiran krajem februara 1936, a prvi let je izvršio 5. marta sa aerodroma blizu Istlija, pilot Mat Samers (Mutt Summers), probni pilot fabrike Vikers. Probni let protekao je bez teškoca i program ispitivanja je nastavljen. Pocetkom maja avion je zvanicno nazvan "Spitfire". Nakon toga je predstavljen na izložbi RAF-a u Hendonu.

Tokom druge polovine 1936. godine izvršena su manja poboljšanja na prototipu aviona, a podrazumijevala su dodavanje repnog tocka umjesto drljace, dok je pocetkom sledece godine bilo montirano osam mitraljeza u krilima.

Prvi Spitfire Mark I (K 9787) poletio je 14. maja 1938. godine i potom je prebacen u Martlesham na ispitivanje borbenih osobina. Prva jedinica RAF-a koja je dobila nove avione avgusta 1938. godine bila je 19. lovacka grupa u Daksfordu. Sledeca ih je dobila 66. grupa 31. oktobra, a 30 decembra još i 41. grupa u Kateriku.

Proizvodnja Spitfire rasla je sporije od planirane, jer je nacin gradnje za mnoge fabrike aviona još bio isuviše nov. Tako se dogodilo da je prvih 350 narucenih primjeraka spitfajera isporuceno tek avgusta, umjesto aprila 1939. godine. Prilikom izbijanja rata njima je bilo naoružano devet lovackih grupa, a potpuno uvježbanih tek pet, i to za nocni lov.

Marta 1941. godine isporucena je prva kolicina nenaoružanih spitfajera PR Mark IV, izvedenih iz fotografskog PR Mark I. Novi avion je imao motor Merlin 46 sa 1.000 KS i tokom 1941 i 1942. godine obavio je za RAF sve fotoizvidacke zadatke. Izgradeno je ukupno 229 tih aviona, a u jednom od prvih 14. aprila 1941. godine narednik V. Morgan je pokazao koje su mogucnosti tog aviona. Poletio je sa aerodroma Benson, kod Oksforda i odletio na Ðenovu i La Speciju gdje je tacno snimio baze italijanske mornarice, a nakon 7 casova i 10 minuta leta sletio u Engleskoj.

U prvim ratnim mjesecima, pa i godinama, Spitfire su Britanci ljubomorno cuvali za odbranu svog ostrva. Prvi Spitfire koji su marta 1942. godine odletjeli preko mora, bili su namijenjeni Malti, koju su sve više ugrožavali njemacki bombarderi sa Sicilije. Kasnije su braniocima Malte stigle i dodatne pošiljke ovih aviona, a 1943. i novi Spitfire Mark IX koji su korišteni za napade na Siciliju neposredno pred saveznicko iskrcavanje na ovo ostrvo.

Izvanredan uspjeh postignut sa izvidackim spitfajerom Mk IV uticao je na njegov dalji razvoj pa su tako nastale verzije aviona PR Mark IX, PR Mark X i PR Mark XI, a ujedno se povecao broj grupa koje su koristile ove avione - bilo ih je 14.

Od stranih vazduhoplovstava prve spitfajere su dobili Amerikanci koji su u svoj 4. puk ukljucili tri grupe koje su dotle bile u sastavu RAF-a.

Spitfire su korišceni i u sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu i to u još vecem broju. Vec 1941. godine, avgusta mjeseca, jedan sovjetski probni pilot isprobao je Spitfire Mk II u Daksfordu, a iduce godine nekoliko Spitfire PR IV sletjelo je u Sovjetskom Savezu, dok su tragali za njemackim snagama koje su ugrožavale konvoje na putu za Murmansk.

Spitfire su uveliko koristili i piloti iz saveznickih zemalja u okviru RAF-a - Cesi, Poljaci, Belgijanci, Norvežani, Francuzi i Jugosloveni.

Prva eskadrila NOVJ (352. grupa balkanskog vazduhoplovstva RAF-a) pocela je avgusta 1944. godine da napada njemacka uporišta i jedinice u Dalmaciji i unutrašnjosti Jugoslavije. Cesto su u tim prilikama dali znatnu podršku operacijama NOV. Preostali Spitfire Mk V C su još nekoliko godina služili u ratnom vazduhoplovstvu Jugoslavije. Medu njima je bilo i nekoliko Spitfire Mk IX.

Avion kod rta Kabala: SPITFIRE Mk IX

Legenda postala stvarnost

Poslednjih petnaestak godina medju roniocima kruzi prica o misterioznom avionu koji se nalazi u podmorju Boka kotorskog zaliva. Legenda je postala stvarnost 8. septembra 2006. godine. Toga dana, Dragan Gacevic, instruktor ronjenja i vlasnik DC „Marina“ iz Herceg Novog bio je nagradjen za svoje cetvorogodisnje traganje. U neposrednoj blizini mesta Rose, naspram rta Kabala, pronasao je misteriozni avion.

Pocetak septembra sam docekao u Baru, uzivajuci sa prijateljima u ronjenju za svoju dusu. Sezona se zavrsila i lagano smo se spremali za povratak u Beograd. Kasno popodnevnu siestu prekinula je zvonjava mobilnog telefona. Na vezi je bio Dragan Gacevic. U bujici reci odusevljenja, registrovao samo one najbitnije: „Nasao sam ga!“. Price koje smo godinama slusali, konacno su dobile svoju potvrdu, na najbolji moguci naein. Nazalost, vec sutradan sam morao da krenem za Beograd tako da zaron na ovoj lokaciji tada nije bio moguc. Ovo otkrice je izazvalo burne rekcije u ronilaekoj javnosti. Na prvom srpskom ronilackom forumu (www.akademijaronjenja.com ) reakcije su bile podeljene, od totalnog odusevljenja do poredjenja sa gomilom kalcificirane gvozdjurije. Takodje veoma su se podelila misljenja o kom se tipu aviona radi. Neki su trvrdili da je u pitanju americki lovac Mustang, drugi su bili ubedjeni da je olupina na dnu britanski Spitfire, dok su treci u njemu videli nemaekog Mesershmit-a. Nasoj ekipi je ostalo samo jedno: da se uputi put Rosa i zaroni na lokaciju.

Susret sa istorijom

Krajem septembra u Rosama je bilo mirno. Tek po neki zalutali turista i par mestana koji su dokolicarili na rivi. Doeekalo nas je toplo ali oblacno vreme i more ravno poput ogledala. Bili smo veoma nestrpljivi da predjemo sa druge strane i uronimo u zemlju euda. Dragan Gacevic nas je docekao na svom brodu NORMA II. Opremu smo ukrcali i vrlo brzo isplovili. Od pristana u Rosama do pozicije potopljenog aviona ima nekih desetak minuta voznje. Sidrimo se na nekih 250-300 metara od obale. Ispod nas je dno na dubini od 32 metra. More je toplo, 20° Celzijusa. Primecujem da je vidljivost na povrsini prilicno slaba, svega nekoliko metara. Pomislih, valjda nismo toliki maleri da necemo moci da napravimo snimke. Poslednje provere i krecemo u zaron. Nakon svega pet metara vidljivost se drasticno popravlja! Izgleda da je Posejdon ovog puta ipak dobre volje. Zaranjamo u plavetnilo i vec na 15 metara pocinje da se primecuje dno. Postaju uocljivi rasuti delovi aviona. Stizemo do dna. Instrumenti pokazuju tacno 32 metra ispod povrsine. Dno je ravno, sljunkovito i na srecu bez mulja i podvodnog rastinja. Delovi aviona su rasuti u krugu od 40 metara. Prema ranije dogovorenom planu, ronilaeki parovi krecu u razlicitim smerovima, da ne bi mutili jedni drugima vodu. Jasno prepoznajem motor, stajni trap, horizontalne stabilizatore, veliki vertikalni stabilizator sa ostatkom trupa i repnim tockom. Malo dalje stoji jedno krilo i jedan impozantni dvadest milimetarski Hispano top kojim je avion bio naoruzan. Pocinjem da snimam. Blic moga Nikonos-a osvetljava ostatke jedne ratne drame. Svaki detalj mi je zanimljiv i pazljivo se trudim da sto vise toga dokumentujem. Vreme neverovatno brzo prolazi. Kompjuter je odavno propistao najavljujuci ulazak u dekompresiju. Primecujem da nedostaje kabinski deo trupa – kokpit aviona. To me cudi, jer je taj deo letilice najcvrsce izradjen da bi pilot bio sto bolje zasticen. Proveravam kompjuter i zalihe vazduha, pa konstatujem da je krajnje vreme da se krene u izron. Na uzbudljivim zaronima vreme uvek brzo proleti. Cekajuci na dekompresionom zastanku, plavetnilu, razmisljam kako nekada mocna masina i u to vreme cudo tehnike, nakon toliko vremena provedenog pod vodom i dalje izaziva uzbudjenje pri susretu sa njom. Na povrsini cela ekipa je odusevljena. Pricamo u glas razmenjujuci utiske. Uostalom kao i posle svakog dobrog zarona.

Deo drugi: Muzej Vazduhoplovstva

Nakon par dana sedim pred monitorom racunara i obradjujem fotografije koje smo snimili. Manje – vise zadovoljan sam snimljenim materijalom. Medjutim moje skromno poznavanje istorije avijacije mi se eini nedovoljnim da bi sa sigurnoscu identifikovao letilicu. Odlucujem da se konsultujem sa vrhunskim poznavaocima iz ove oblasti, a ko bi to mogao znati bolje od strucnjaka iz Muzeja Vazduhoplovstva u Beogradu? Spremio sam materijal i zaputio se u Surcin. Pravi covek za ovu prieu zove se Aleksandar Kolo, strucnjak za avione iz Drugog svetskog rata. Pogledavsi fotografije koje smo napravili, trebalo mu je deset sekundi da kao iz topa kaze: „Nema greske, ovo je Spitfire Mk IX!“ Ova tvrdnja je i praktieno potvrdjena kada smo se popeli u izlozbeni prostor muzeja. Tu smo na licu mesta upuredjivali snimljene fotografija sa pravim Spitfire-om. Poklapanja su bila stoprocentna. Svi oni, pod morem rasuti delovi poceli su da se sklapaju u mojoj glavi. Na prvi pogled apstraktni oblici poceli su da dobijaju svoju namenu. Odusevljen otisao sam iz muzeja, uz dogovor da se za par dana ponovo cujem sa Aleksandrom Kolom. Nakon nekoliko dana Aleksandar se javio: „ Euo sam se sa jednim svojim prijateljem u Londonu, pa smo zajedno malo kopali po arhivama. Mislim da bi mogli da rekonstruisemo sta se dogodilo!“

Rose-Beograd-London

“Ova podvodna lokacija je poznata u strucnim krugovima vec izvesno vreme. Otkrio ju je 2003. godine hercegnovski ronilac Miro Spremo. On je tada pronasao vecinu delova aviona i amaterski ih snimio pod vodom, ali nije mogao da odgonetne poreklo i tip aviona. Prvi kontakt sa Muzejom vazduhoplovstva u Beogradu imao je preko pokojnog kustosa Draska Kostica, koji je i sam bio aktivan ronilac. Vec prvi uvid u donete podvodne fotografije i snimke delova koji su izvadjeni na suvo nedvosmisleno je govorio da je rec o britanskom lovcu Spitfajer. Miro u to vreme, a ni kasnije, nije bio raspolozen da podeli svoje informacije o tacnoj lokaciji olupine. Prema njegovim tvrdnjama na dnu kabinskog prostora je pronasao eizme sa kostima pilota, sto je znacilo da se konkretan arheoloski lokalitet mora tretirati sa posebnom paznjom, kao grobno mesto. U to vreme, razmatrano je prikupljanje sredstava za vadjenje ostataka pilota i aviona. Zbog eventualne ekshumacije ostataka trebalo je da se kontaktira britanska ambasada u Beogradu. Nazalost, ubrzo posle ovoga Miro je doziveo nezgodu (dekompresiona bolest), koja ga je trajno udaljila od podvodnog sporta i ceo projekat je pao u vodu.

Ove godine je kako vidimo, Dragan Gacevic ponovo pronasao, misterioznu olupinu britanskog lovca. U tome mu je pomogao gospodin Caba Madzar, koji i sam ima vazduhoplovni pedigre. Medjutim, u njegovom decackom secanju postoji nekoliko rupa koje su uostalom sasvim opravdane, ako se uzme u obzir vremenska distanca. Kako cemo videti iz ove analize, osnovna cinjenica se odnosi na vreme obaranja doticnog aviona. Osim toga zbunjujuci su bili i kontradiktorni podaci da je pilot zarobljen, a prema tvrdnjama Mira ostaci pilota se jos nalaze u olupini.

Dragoceni podaci, koji su pomogli u razresavanju misterije nadjeni su u zbirnom arhivskom istrazivanju vazduhoplovnog entuzijaste Samira Karabasica iz Londona. Prema tim podacima, a i nekim drugim izvorima, moze da se kaze da se konkretan slucaj obaranja Spitfajera dogodio 7. marta 1944. godine. U ovoj akciji ucestvovao je par Spitfajera Mk IX, iz cuvenog 1435. skvodrona RAF-a, tada baziranog u Brindiziju (Italija). Ovaj skvodron je u to vreme dejstvovao duz albanske i crnogorske obale, napadajuci sve nemacke objekte na vodi, kopnu i u vazduhu. Tog dana cilj Spitfajera je bio napad na sidriste nemackih hidroaviona izmedju Kumbora i Zelenike (verovatno su to bili laki izvidjacki dvosedi Arado 196A-3 iz SAGr 126, koji su koristili predratnu 3. hidroplansku komandu Kraljevske mornarice kao svoju bazu). Nisu poznati rezultati ovog napada, kojeg je predvodio komandant skvodrona, major Klements (S/Ldr J. D Clements - Spitfire V•D/LZ992) , ali je zato efikasna protiv avionska artiljerija oeigledno imala mnogo vise razloga za slavlje. Vodja para je verovatno pogodjen u pokusaju da se posle napada u levom zaokretu izvuee preko poluostrva Lustica prema otvorenom moru. Uspeo je samo da preleti Rose i da padne u more pri punoj brzini. Njegov pratilac poruenik Cendler (F/O Chandler - Spitfire V•F/MA474) je takodje bio pogodjen, ali je uspeo sa ostecenom masinom da nabere visinu prema otvorenom moru i spase se iskakanjem padobranom. Jedno je sigurno, nije ree o americkom Mastangu, mada je pogonska grupa oba aviona bila ista. Prvi P-51 B/C su se na ovom ratistu pojavili nepunih mesec dana kasnije.

Pronadjena olupina je verovatno pripadala majoru Klementsu. Zaokupljen svojim problemima pratilac jednostavno nije video njegov pad. Zato se do sada ovaj gubitak britanskog majora vodio kao nestao u akciji (MIA). Rasuti delovi na dnu zaliva jasno govori u prilog cinjenice da je avion udario o vodu pri velikoj brzini (oko 600 km/h). Ronilacka ekipa ove godine nije pronasla segment trupa iz predela kabine. Pronadjen je motor, vertikalne repne povrsine sa repnim tockom, deo horizontalne repne povrsine, deo jednog krila, jedna noga stajnog trapa i jedan top Hispano (20 mm). Ostaje otvoreno pitanje – gde je kabina sa ostacima pilota, majora Klementsa?”- zavrsava pricu Aleksandar Kolo.

Pretraga se nastavlja

Prica je za sada nedovrsena. Da bi se kompletirala neophodno je pronaci kabinski prostor i proveriti da li u njemu ima posmrtnih ostataka majora Klementsa. Mesto pada drugog aviona kojim je upravljao poruenik Cendler, je takodje nepoznato. Ne zna se ni njegova sudbina u nemackom zarobljenistvu. Jedno se zna sigurno: potraga ce biti nastavljena na prolece, cim vremenski uslovi to budu dopustili. Poznavajuci Dragana Gacevica, sve je moguce.

Za Svet Ronjenja - Janez Kranjc